ДрагољубМихаиловић

❧ Биографија

Драгољуб Михаиловић рођен је 26. априла (14. по јулијанском календару) 1893. у Ивањици. Рано остао без родитеља, одрастао је код стрица, официра Владимира Михаиловића, у Београду. Ступио је 1910. у Нижу школу Војне академије.

Учествовао је у оба Балканска рата као питомац и потпоручник, борио се код Куманова, у опсади Једрена и на Брегалници, одликован Сребрном медаљом за храброст. У Првом светском рату борио се у Церској и Колубарској бици, прошао повлачење преко Албаније, тешко рањен на Солунском фронту 1916, а после опоравка вратио се у строј; учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918, унапређен у поручника и одликован Орденом Белог орла са мачевима IV реда.

Између ратова службовао је у Краљевој гарди, завршио Вишу школу Војне академије, био војни аташе у Софији и Прагу, а 1920. одликован је Орденом Белог орла са мачевима V реда. Због критике на рачун организације војске неколико пута је кажњаван затвором, а због јавних иступа против Хитлера 1940. кажњен је и премештен у Мостар.

Априлски рат 1941. дочекао је као пуковника и начелника Оперативног одељења Друге армије. Одбио је капитулацију и са малом групом официра пробио се преко Дрине у западну Србију, где је 11. маја 1941. на Равној гори основао Команду четничких одреда Југословенске војске. Организовао је покрет отпора, али је убрзо дошао у сукоб са партизанским покретом Јосипа Броза Тита — преговори у Струганику (септембар 1941) и Брајићима (октобар 1941) о заједничкој борби пропали су због неспојивих циљева, а сукоб је прерастао у грађански рат. У покушају да избегне уништење, одржао је новембра 1941. неуспешан састанак с представницима Вермахта у Дивцима. После немачке операције „Михаиловић“ почетком децембра 1941, једва је избегао заробљавање.

Јануара 1942. постављен је за министра војске, морнарице и ваздухопловства избегличке владе и унапређен у дивизијског генерала, а јуна исте године, склонивши се у италијанску окупациону зону Црне Горе, постао је начелник Штаба Врховне команде ЈВуО и убрзо унапређен у армијског генерала. Локални четнички команданти склапали су током 1942–1943. споразуме о сарадњи с Италијанима и, повремено, Немцима против партизана; иако није постојао чврст доказ да је Михаиловић лично преговарао са окупатором, историчари наводе да је такву сарадњу својих потчињених толерисао и понекад прећутно одобравао, сматрајући борбу против партизана приоритетом. После пораза у бици на Неретви (март 1943) и растућег британског незадовољства, савезничка подршка постепено се преусмерила ка партизанима — Британци су повукли своје официре за везу 1944, а краљ Петар II је августа 1944. декретом распустио Врховну команду ЈВуО.

Јануара 1944. организовао је Светосавски конгрес у селу Ба, покушавајући демократску реорганизацију покрета. У лето 1944. организовао је операцију „Халијард“ — спасавање и евакуацију неколико стотина оборених савезничких пилота, за шта га је амерички председник Хари Труман 1948. постхумно одликовао Легијом за заслуге I степена. После губитка Србије октобра 1944. повукао се преко Дрине у Босну, где су његове снаге, десетковане у сукобима с усташама, партизанима и тифусом, у мају 1945. поражене у бици на Зеленгори. Са малом групом четника кретао се даље, скривајући се у планинама.

ОЗНА га је ухватила 13. марта 1946. код Вишеграда, уз помоћ раније заробљеног Николе Калабића. Суђено му је од 10. јуна до 15. јула 1946. у Београду, заједно с групом истакнутих личности избегличке владе и Равногорског покрета, за велеиздају и ратне злочине почињене од стране његових потчињених. Осуђен је на смрт и погубљен на непознатом месту 17. јула 1946; гроб му није пронађен. Виши суд у Београду поништио је пресуду и рехабилитовао га 14. маја 2015. За заслуге у ЈВуО одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III реда (доделио краљ Петар II у егзилу, 1942).