ДрагутинКесеровић

❧ Биографија

Драгутин Кесеровић рођен је 21. новембра 1896. у Пироману код Обреновца. Основну школу завршио је у родном месту, а потом подофицирску школу у Београду, из које је отишао у Први светски рат заједно са четворицом браће — сви су преживели рат и вратили се кући овенчани славом Солунског фронта. Из рата је изашао у чину поручника, носилац Медаље за храброст „Милош Обилић“.

Служба га је одвела у Невесиње, Мостар и Котор; у Невесињу се оженио Веселинком Поповић, са којом је имао петоро деце. Средином тридесетих затражио је премештај у Србију и 1936. преселио се са породицом у Крушевац, где је био командант батаљона Дванаестог пешадијског пука „Цар Лазар“. Уочи Другог светског рата положио је испит за чин мајора.

У Априлском рату 1941. његов батаљон пружио је одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници; рањен је код Сукова 9. априла покушавајући да баци бомбу на немачки тенк. Приступио је четничкој организацији Косте Пећанца, а средином септембра 1941, по наређењу Драже Михаиловића, напао је Немце код Крушевца и убио 23 немачка војника, потом се придружио опсади Краљева и званично прешао под команду ЈВуО.

Почетком 1942. формирао је Расински корпус, једну од десет најјачих четничких јединица, водећи га у сталним борбама против Немаца, Бугара, љотићеваца, Муслиманске милиције и партизана — успешно се пробио из немачко-бугарског обруча у операцији Копаоник октобра 1942, за шта су Немци и Бугари стрељали око 700 сељака у знак одмазде. Априла–маја 1943. Летећи корпус под његовом командом пробио се до Врховне команде ЈВуО на Сињајевини и назад. У фебруару 1944. Расински корпус победио је партизане на Јастрепцу, а у марту 1944, заједно са Топличким корпусом, нанео тежак пораз партизанским снагама на Видојевици. За заслуге у ЈВуО одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (1943), а 30. априла 1944. унапређен је у потпуковника и постављен за команданта новоформиране Расинско-топличке групе корпуса.

По уласку Црвене армије, ослободио је Крушевац 14. октобра 1944, али када су совјетске снаге почеле да хапсе четнике, побегао је из града кроз прозор тоалета и повукао своје јединице према Босни. После тродневне борбе крајем 1944. заузео је Модричу од усташа, а 13. априла 1945. кренуо је на челу колоне у покушају пробоја назад у Србију; месец дана касније, 13. маја 1945, његове јединице прве су стигле до ушћа Сутјеске у Дрину. Приликом покушаја преласка Дрине почетком јуна ухваћен је на другој обали и спроведен у Београд.

Суђено му је од 2. јула до 8. августа 1945. пред Војним судом Прве армије у Београду, заједно с другим истакнутим личностима Равногорског покрета, због сарадње с окупатором и владом Милана Недића. Осуђен је на смрт и стрељан 17. августа 1945; место стрељања никада није објављено.