ЈанићијеМићић

❧ Биографија

Јанићије Мићић рођен је 1874. године у селу Рожанство, у породици угоститеља Пауна и Јелице. Шест разреда основне школе завршио је у Прокупљу, а три разреда гимназије у Београду и Нишу. Војну каријеру започео је 1892. године завршетком Српске пешадијске подофицирске школе у Београду, где је одмах стекао чин поднаредника.

Као активан официр, у периоду од фебруара 1900. до јула 1906. године службовао је у чину водника и ађутанта у Дванаестом пуку „Карађорђе“, потом у штабу Деветнаестог пука у Крагујевцу и у Деветој браничевској пуковској окружној команди. У том раздобљу учествовао је у четничким акцијама на турској територији, у Кумановској и Криво-паланачкој кази, а 1905. командовао је у борби на Челопеку као део горског штаба.

У пролеће 1906. године, незадовољан својим статусом у односу на завереника из 1903, учествовао је у припреми Подофицирске контразавере против тадашњег режима у Крагујевцу. Завера, планирана за 1. мај 1906, откривена је дан раније. Велики војни суд у Београду осудио је заверенике за велеиздају, а Мићић је 9. фебруара 1907. осуђен на шест година робије. Помилован је у фебруару 1909, али враћен у службу тек 29. новембра 1912, када му је враћен чин резервног поручника.

Од тог тренутка Мићић пролази кроз најтеже борбе које је српска војска водила — командовао је четама у Балканским ратовима и током целог Првог светског рата, више пута рањаван, а учествовао је и у пробоју Солунског фронта. За те заслуге је носилац два Ордена Карађорђеве звезде са мачевима.

После рата, 1920. године, враћен је у активну војну службу, у чину потпуковника, распоређен у ађутантски одсек Министарства војске и морнарице, а касније постављен за команданта Занатлијске чете војне одеће, одакле је отишао у пензију. Остатак живота провео је у сопственој кући у Београду. Умро је 17. априла 1949. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.