МилункаСавић

❧ Биографија

Милунка Савић Глигоријевић рођена је у селу Копривница код Јошаничке Бање у Старој Рашкој, као најстарије дете оца Раденка и мајке Данице — према појединим изворима 1890, а према подацима из њене чланске карте удружења резервних војних старешина 28. јуна 1892. Имала је две млађе сестре, Миону и Славку, и брата Милана. Удаја је није занимала; по објављивању указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. пријавила се на једном од мобилизационих зборишта у Београду под мушким именом Милун Савић.

У оба Балканска рата (1912–1913) борила се преобучена у мушкарца. Њен пол је открило болничко особље тек након рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после ступања у војску. Упркос томе, задржана је у строју.

По избијању Првог светског рата поново се пријавила као добровољац. Примили су је лично војвода Радомир Путник и краљ Александар, који ју је распоредио у Други пук „Књаз Михаило“ — елитни „Гвоздени пук“, у чијим редовима се у то време борила и Шкотланђанка Флора Сендс. Истакла се као бомбаш у Колубарској бици 1914, за шта је одликована Карађорђевом звездом са мачевима. У јесен 1915. у Македонији је тешко рањена у главу и груди, па се, упркос повредама, повлачила заједно са српском војском преко Албаније. После вишемесечног опоравка вратила се на Солунски фронт, где се лета и јесени 1916. истакла у бици на Кајмакчалану — када је „Гвоздени пук“ био придодат 122. француској колонијалној дивизији, заробила је 23 бугарска војника. Након новог рањавања лечена је у француској војној болници у Бизерти у Тунису, о чему је касније сведочила: „Како су ме рањену неговали у Бизерти! У мојој соби није се могло окренути од цвећа, поморанџи и чоколада...“. Из Бизерте се на Солунски фронт враћала бродом „Полинезија“, заједно са петсто српских кадета; 10. августа 1918. немачка подморница је торпедовала брод код Малте, при чему је погинуло пет српских војника и шест чланова француске посаде — Милунка је преживела бродолом, опорављена је на Малти и наставила пут на фронт.

За изузетну храброст одликована је, поред домаћих, и бројним страним одликовањима: два пута француском Легијом части и медаљом „Милош Обилић“, а као једина жена на свету одликована је француским Ратним крстом са златном палмом. Французи су је, због неустрашивости, прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

После рата службовала је у Мостару, где је упознала осам година млађег Вељка Глигоријевића, за кога се убрзо удала. По демобилизацији 1920, као ратни ветеран и солунски борац, по закону је добила имање од осам јутара земље у новоформираном насељу Степановићево крај Новог Сада, где је са супругом сазидала кућу; 1924. добила је ћерку Милену. Због несугласица брак се распао, па се 1929. преселила у Београд, где је, упркос ратним заслугама, због недостатка формалног образовања могла добити само посао спремачице у Хипотекарној банци (данашња зграда Народног музеја). Посао је обављала савесно и напредовала до руководиоца чистачица зграде. Поред рођене ћерке, усвојила је и одгајила још три девојчице — Милку, пронађену напуштену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, рођаку из позних година, и Зорку, узету из сиротишта, која је прележала менингитис — а кроз живот је помогла школовању и одгоју тридесеторо деце из свог родног краја. Одбила је понуду да се пресели у Француску уз француску војну пензију, одабравши да остане у Београду.

Између два светска рата поштована је широм Европе, позивана на прославе јубилеја и обиласке ратишта. Држава јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, а 1972. Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Умрла је 5. октобра 1973. у Београду, након три можданa удара, у 81. или 83. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу; њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана 10. новембра 2013, четрдесет година после смрти. Остаје упамћена као најодликованија жена у историји ратовања.