МомчилоЂујић

❧ Биографија

Момчило Ђујић рођен је 27. фебруара 1907. у селу Ковачић код Книна, најстарије од петоро деце земљорадника Рада Ђујића. Основну школу завршио је 1918, гимназију похађао у Книну и Шибенику, а 1931. дипломирао на Српској православној богословији у Сремским Карловцима; 1933. рукоположен је за свештеника и добио парохију у селу Стрмица.

После атентата на краља Александра I у Марсеју 1934, почео је организовати српске четничке одреде око Книна, повезавши се са Костом Пећанцем; основао је једанаест одреда и постао познат по ватреним говорима, по чему је добио надимак „Поп ватра“. Предводио је и велики железнички штрајк у Далмацији 1937.

После проглашења НДХ и почетка усташких злочина над Србима априла 1941, скинуо је мантију и организовао оружани отпор. Августа 1941. склопио је споразум о ненападању са италијанском окупационом војском, а почетком 1942. основана је Динарска дивизија под његовом командом, formalno у саставу ЈВуО Драгољуба Михаиловића, а фактички легализована као одред „Динара“ италијанске Добровољачке антикомунистичке милиције (MVAC). Крајем 1942. и почетком 1943. четничке јединице под његовом контролом умешане су у масакре над хрватским и муслиманским становништвом у више далматинских села, што је документовано у историографији као део ширег обрасца четничко-италијанске антипартизанске сарадње. За заслуге у ЈВуО одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (1943).

После капитулације Италије 1943. успоставио је сарадњу и са немачким снагама, обезбеђујући пругу Книн–Сплит и учествујући у антипартизанским операцијама уз Вермахт, упркос противљењу Драже Михаиловића отвореној колаборацији. Крајем 1944, у Книнској операцији, његове снаге бориле су се уз Немце против надмоћнијих партизанских снага; почетком децембра 1944. пробио се из обруча и повукао преко Лике у Словенију, а у мају 1945. са остацима дивизије пребачен је преко Италије у логоре за расељена лица у Немачкој.

Југословенске власти осудиле су га у одсуству 1947. за ратне злочине и сарадњу с окупатором, за коју је оптужен да је довела до смрти преко 1.500 људи. Од 1947. до 1949. живео је у Паризу, потом емигрирао у САД, где је постао један од оснивача покрета српских четника „Равна гора“ и оснивач листа „Србија“. Наставио је писати песме и афоризме у Сан Маркосу, Калифорнија. На Видовдан 1989. доделио је титулу четничког војводе Војиславу Шешељу, коју му је 1998. одузео због Шешељеве сарадње са Слободаном Милошевићем. Исте 1998. председница Републике Српске Биљана Плавшић доделила му је Орден Карађорђеве звезде I реда. Умро је 11. септембра 1999. у Сан Дијегу, сахрањен у Ескондиду, Калифорнија.