РадомирПутник

❧ Биографија

Радомир Путник рођен је 12/24. јануара 1847. у Крагујевцу, син учитеља Димитрија. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, а 1861. уписао Артиљеријску официрску школу Војне академије у Београду, коју је завршио 1866. као осми у класи.

Учествовао је у оба српско-турска рата (1876–1878) као командант Рудничке бригаде, истакао се у биткама код Адровца, Кревета и Ђуниса, а у Другом рату допринео ослобођењу Пирота, Ниша, Врања и Гњилана, одликован руским Орденом Светог Станислава са мачевима. У Српско-бугарском рату 1885. командовао је Дунавском дивизијом у бици код Сливнице.

Прошао је генералштабну обуку и напредовао до помоћника начелника Главног генералштаба, али је 1896, због сумњи у нелојалност круни, пензионисан. Провео је годинe ван службе пишући стручна дела о генералштабној служби. После мајског преврата 1903. реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба, на ком месту је остао дванаест и по година.

У Балканским ратовима био је начелник Штаба Врховне команде — после победе у Кумановској бици 1912. унапређен је у чин војводе, први official унапређен у тај чин у српској војсци. Пресудно је допринео победи у Битољској бици и продору ка Јадранском мору, а у Другом балканском рату руководио победом у Брегалничкој бици, за шта је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима II реда.

У Првом светском рату, упркос тешкој болести, руководио је одбраном Србије кроз све четири непријатељске офанзиве — победу у Церској бици 1914, повлачење из Срема, одбрану Мачве и битку на Мачковом камену, а потом и одлуку да се напусти Београд ради скраћивања фронта у Колубарској бици, што је омогућило препорођеној српској војсци да изведе одлучујућу противофанзиву и ослободи земљу до 15. децембра 1914, за шта је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III и IV реда. Приликом четврте непријатељске офанзиве 1915, већ тешко болестан, руководио је повлачењем српске војске преко Косова, Црне Горе и Албаније, ношен на носилима.

Стигао је у Скадар 6. децембра 1915, а потом на Крф, где је 8. децембра смењен са места начелника Штаба Врховне команде и наследио га је генерал Петар Бојовић. Лечио се на Крфу до септембра 1916, потом у Ници, где је изненада умро од срчане слабости 17. маја 1917. Сахрањен је привремено у Ници; посмртни остаци пренети су у Београд тек 1926. и сахрањени на Новом гробљу уз државне почасти.