СтепаСтепановић

❧ Биографија

Степа Степановић рођен је 1856. године у Кумодражу код Београда. Опредељивши се за војнички позив, прошао је официрску школу и учествовао у оба српско-турска рата (1876–1878) и у Српско-бугарском рату (1885), стичући прва ратна искуства и постепено напредујући у чиновима до највиших команди у српској војсци.

У Балканским ратовима 1912–1913. командовао је Другом армијом. Истакао се у Кумановској бици, а нарочито у Битољској бици, после чије победе је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима II реда. У Другом балканском рату учествовао је у одбијању бугарске агресије.

По избијању Првог светског рата 1914. његова Друга армија однела је пресудну победу у Церској бици — првој савезничкој победи у Великом рату — за шта је указом бр. 1348 од 20. августа 1914. унапређен у чин војводе, поставши тако други Србин у том чину, после војводе Радомира Путника 1912. године. Учествовао је потом у неуспешној Сремској офанзиви код Сремске Митровице, у одбрани Мачве и у тешким борбама на Мачковом камену ("рововска војна"), а затим је његова армија одиграла кључну улогу у победоносној Колубарској бици крајем 1914, којом је ослобођена читава територија Србије.

После повлачења српске војске 1915. и опоравка на Крфу, учествовао је у пробоју Солунског фронта. У борбама око Кајмакчалана и код Битоља 1916. поново се истакао, а после 1917. реорганизације фронта на два армијска сектора командовао је, уз војводу Живојина Мишића, једном од две српске армије. Учествовао је у припреми и извођењу пробоја Солунског фронта у септембру 1918. (Соко, Кавадарци, Демир Капија), после чега је уследила капитулација Бугарске, а његова армија напредовала је кроз Црну Гору и Босну до Сарајева, стигавши успут и до родног Чачка где се спојио са породицом. Рат је завршио примирјем с Аустроугарском и Мађарском у новембру 1918.

17. новембра 1918. посетио је ослобођено Сарајево где му је приређен свечан дочек, а од децембра 1918. вршио је дужност команданта новообразоване Друге армијске области у Сарајеву, стекавши велике симпатије становништва Босне и Херцеговине скромношћу и једноставним опхођењем. Здравље, исцрпљено дугогодишњом службом и ратним напорима, почело је да га издаје, па је 12. новембра 1919. разрешен дужности, а пензионисан је 1920. године. Сарајевска градска влада доделила му је признање почасног грађанина.

Повукао се у родни крај, у Чачак, где је живео повучено, негујући башту и шетајући крај Западне Мораве. Учествовао је у раду родољубиве организације Народна одбрана, чији је доживотни председник постао, али се клонио политике — 1924. одбио је понуду краља Александра I да састави владу, позивајући се на нарушено здравље. Исте године, услед болести, изостао је са прославе десетогодишњице Церске битке, што је изазвало неосноване гласине о његовом паду у немилост. Средином 1928. тешко се разболео и наредних осам месеци провео прикован за постељу.

Војвода Степа Степановић преминуо је 27. априла 1929. у 10.30 часова у Чачку, изговоривши пред крај живота речи "Полазите напред". Сахрањен је 30. априла 1929. уз највеће државне почасти, уз присуство краља Александра I Карађорђевића, патријарха српског Димитрија и неколико хиљада грађана — најмасовнији јавни скуп у Чачку између два светска рата. У част војводе Степе назване су улице, школе и насеља (Степановићево, Војвода Степа), а Друга армија коју је водио остала је трајно уписана у историју под његовим именом.